Blender mi se pokvario, a ta mi je sprava postala desna ruka u kuhinji. Koristim ga mnogo češće nego što palim šporet, uključujući kuvanje čaja!

Pošto volim sokove od voća, moja pažnja je skoro svim intenzitetom prešla na električni đuser. Kupujem citruse u ogromnim količinama, i divno mi prijaju, čak i u ovim hladnim danima.

Ucedim tako sok od:

2 žuta

Pre par nedelja došla mi je do ruku knjiga Maje Volk “Kotlići su u Paklu, u Raju nema kuvanja”. Bukvalno mi je došla do ruku – donela mi je Una Škandro, divna drugarica i fotograf, koja je Maju slikala za korice knjige.

Isto veče počela sam da je čitam i odmah me je inspirisala. Maja daje brojne recepte za voćne šejkove i salate. Dok sam čitala, shvatila sam da odavno nisam blendirala voće! Zato od tada, svako veče napunim blender onim što imam u stanu. Evo jednog predloga:

1 grejp

1 pomorandža

1/2 limuna

šaka crvenog voća (sada zamrznute jagode, maline ili crveni miks – po želji)

1 jabuka (i/ili kruška)

1 banana

1 kafena kašičica polenovog zrna (rastopljena u mlakoj vodi)

dobra supena kašiku meda

Naravno, ovu smešu kombinujte prema afinitetu: ako volite slađe, stavite jagode i crveni grejp, ili malo više meda – daje snagu i pravo je gorivo za organizam!

Da upotpunim svoj doručak, blendiranom voću dodam 2-3 kašike svoje mešavine muslija. A evo kako to izgleda. Pomešam:

100g ovsenih pahuljica

100g ječmenih pahuljica

100g pšeničnih klica

100g susama

100g lana

100g kokosovog brašna

100g golice (sirovog semena bundeve)

100g sirovog semena suncokreta

50g rogača (ili cimeta, kome ne smeta njegov ukus)

Gustinu prilagodite dodavanjem barem jedne čaše vode. Ukoliko ga ne pijete odmah, imajte na umu da živo seme brzo nabubri, pa je bolje dodati malo više vode. Osim ako ne uživate u tome da jedete kašičicom ovaj zdravi puding

Savršena kombinacija – zdrava i hranljiva!

Imajte u vidu ovaj predlog, naročito u vreme posta, ili kada želite da pročistite organizam! Verujem da će svima prijati posle jake hrane koja se tradicionalno konzumira u zimskim praznicima.

Možete ga konzumirati za doručak ili večeru, a meni voće naročito prija ujutru. Razbudi me i pokrene, dajući dovoljno energije za novi dan. Sipam u flašicu od pola litre, pa ponesem na posao, i ceo dan me drži ornom i sitom. Probajte! Ili mi dajte neki svoj predlog!

Prijatno

I šta sad, kada ga više ne koristim?

Zamena je jednostavna, a vrlo ukusna – mleko se može praviti od badema, lešnika, oraha. Saznala sam da je vrlo hranljivo i da i ono ima u sebi puno kalcijuma. Od brojnih recepata na koje sam nailazila, odabrala sam ovaj:

Badem se natapa nekoliko sati u mlakoj vodi (meni je stajao celu noć i celo radno vreme, što je nekih 20-ak sati, al ništa mu ne smeta!). Bademi zaista nabubre,i postanu sočniji, pa su i takvi divni za grickanje!

U blender stavim:

- 1 šolju badema

- 3 šolje vode                                                                                                      

- nekoliko zrna morske soli

- 1 dobru kašiku meda

Uvek sam se pitala zašto se so stavlja u kolače, i tek kad sam počela da spremam hranu, uvidela sam da stvarno nekako produbi ukus. Tako da nemojte strahovati od ovih nekoliko zrna – provereno je! Naravno, med se stavlja po ukusu, ali ja volim da mi je mleko malo slatkasto, pa tu ne štedim.

Kada se ovo sve dobro ublenda, dobićete zaista divnu belu tečnost, čak sa penicom koja je divnog ukusa badema. Sav sadržaj se procedi na gustoj cediljki. Mleko odmah može da se pije, jer ionako ne može da se održi dugo, ni u frižideru. A ono što vam ostane je divno bademovo brašno. Sigurna sam da se od njega mogu spremati svakavi kolači, ali to još nisam ispitala.

Za sada je odličan dodatak voćnoj salati.

(Inače, kalcijuma ima puno i u susamu i lanu! – dakle, laneno ulje kao obavezan dodatak salati od povrća.)

Radovala sam se što ću ići. Zato što volim da slušam kreativne, uspešne ljude. Takve sam očekivala tamo. Naravno da uvek ima boljih i slabijih govornika, no neću ih sada rangirati, nije mi to cilj.

Hoću da vam prenesem nekoliko rečenica koje su me podstakle na razmišljanje..

Upoznala sam Ivana Ćosića, tvorca sajta http://debeljuca.com/, na kom je blogovao o svom iskustvu mršavljenja. Čovek je izgubio 40kg za 6 meseci. Svaka čast! I on je izgovorio par rečenica koje mi se još vrte po mislima, a jedna od njih je: “Deli iskustvo!“

Pa da, zato sam i započela ovaj blog.. da vam ispričam kako je to preći na sirovu hranu. A zašto onda nisam ništa napisala već neko vreme? Da li je moja motivacija da jedem sirovo oslabila? – Ne! Da li me mrzi da pišem? – Ne! Volim da pišem, ionako stalno nešto škrabam.. pa ok, šta je to onda u pitanju? pitala sam sama sebe.

Ništa specijalno novo nisam otkrila o sirovoj hrani u poslednjih 10ak dana. Ok, ali blog i ne mora da bude pun egzotičnih priča i recepata. Jer, to i jeste život. Nekada naiđe miran period, nekada stvari samo teku.. tako se ja sada osećam, po pitanju svoje ishrane. I dalje je to jedna od najzanimljivijih tema ljudima koji prvi put čuju da jedem živo. Ali mnogi su se na tu ideju već navikli. Neki i dalje negoduju, neki ironičnim osmehom pitaju: Jesi još  na onom programu..? Ima i grubljih komentara.. ali to me ne pogađa. Jer, kao i Ivan, imam svoj cilj: Živeti zdravo i imati energije. A to mi sirova hrana i dalje omogućava.

Odmah posle Ivana govorio je Veroljub Zmijanac (osnivač trkačkog kluba i sajta http://www.trcanje.rs/ i udruženja građana http://www.aktivanzivot.com/), i to baš o jačanju motivacije. Veki je pričao o iskustvu trčanja maratona. Bilo je to odlično predavanje, a meni je naročito zasijala reč “Odricanje“. Kada kažeš da si istrčao maraton ili polumaraton, to automatski znači da si vrlo istrajan i da si morao mnogo toga da žrtvuješ tome. Ne kažem da je prelazak na sirovu hranu žrtva, naprotiv! Ali redovno blogovanje jeste. I kritikujem sebe što sam dozvolila da prođe toliko dana.

Verujem da je dobro pričati o svojim iskustvima. A možda će moja upornost nekoga povući da jede barem 5% više sirove hrane nego do sad. Puno mi je srce, kada mi koleginice prilaze hvaleći se kako su celog vikenda jele samo presno. Ili kada sa majkom zbrajam koja je od nas ručala raznovrsniju povrtnu salatu, iako ona nije prešla na sirovo. Samo ga sada unosi značajno više nego ranije. Lep je osećaj što znam da je pod mojim uticajem ona tek u 50. godina prvi put probala žive tikvice, ili karfiol. I svidele su joj se Zato moje pisanje i pričanje ima smisla.

Normalno je da motivacija opadne. Ali toga treba biti svestan, odmah uraditi cost benefit i videti koliko više ima prednosti. Budimo realni: retko počinjemo stvari za koje mislimo da nemaju smisla.. nekada samo taj smisao malo zaboravimo..

]]> http://volimsirovo.wordpress.com/2011/10/03/motivacija-i-preispitivanje/feed/ 0 njuf pro_contra http://volimsirovo.wordpress.com/2011/09/26/operacija-kokosov-orah/ http://volimsirovo.wordpress.com/2011/09/26/operacija-kokosov-orah/#comments Mon, 26 Sep 2011 06:29:16 +0000 Ivana Rajičič http://volimsirovo.wordpress.com/?p=93 ]]>

Vidite ovaj pravilno podeljen kokosov orah?

Ispostavilo se: to je idila, stvarnost je malo drugačija.. 

Pre 3 godine bila sam na jugu Italije. Sunce  je bilo prijatno, pa sam sedela zavaljena u ležaljci i čitala knjigu. Prišao mi je afro-amerikanac (uvek treba biti politički korektan!) i ponudio da kupim ono što prodaje. Jasno je bilo da nisu krofne, što svaki Srbin očekuje da se prodaje na plaži. Bile su to neke bele kriške u fišeku. Ispostavilo se da je kokos! Nisam ranije nešto bila fascinirana kokosom, ali hajde da probam, kad već čovek pristojno nudi tu egzotiku u papirnom fišeku. Bilo je stvarno ukusno, zapamtila sam osveženje koje je davalo mleko još uvek zadržano u vlaknima onoga što bi sušenjem i ceđenjem postalo kokosovo brašno koje mi dodajemo kolačima. 

Moja odskorašnja fascinacija živom hranom vodi me u svim prodavnicama samo do gondola sa voćem i povrćem. Zato otvaram četvore oči za hranu koju ranije nisam konzumirala. Tako mi je u vidno polje pre neki dan ušao i kokosov orah, što je u nepcima momentalno proizvelo skoro zaboravljeni sveži ukus sa kalabrijske plaže. Reših se da se častim (ispostavilo se čak da nije skup)!

Donela sam ga kući sva ponosna i onda shvatila da nemam pojma kako se otvara. Nije moglo samo prostil lupanjem čekićem (naravno da su moji prsti sve vreme bili u velikoj opasnosti).

Zato nudim svoj recept kako je moguće otvoriti kokosov orah.

Potreban alat: duži ekser, dleto i čekić.

Stavila sam ovaj orah na kuhinjsku krpu da se ne kliza po radnoj površini. Kokos na vrhu ima 3 rupe, tako da je prvo neophodno probušiti barem 2 od te 3. To je prilično jednostavno uraditi ekserom i čekićem, jer je kokos tu najmekši. Pitala sam se zašto nije dovoljno probušiti samo jednu, i kroz nju iscediti tečnost koja je u njemu, pa se odgovor logično nametnuo: vazduh mora negde da uđe da bi tečnost mogla da izađe. Zato sam probušila sve 3, bilo je brže istočiti tu tečnost. Nadala sam se da je to slasno kokosovo mleko. U slučaju mog eksperimentalnog kokosa, bilo je bezbojno kao voda, i uz to groznog mirisa zemlje, tako da svakako nije bilo za piće.

Sledeći potez bio je je polomiti dletom i čekićem taj mekši deo u obliku trougla čije su uglove činile već probušene rupe. Pa nastaviti mic po mic  razbijanje dletom komadić  po komadić. Ispostavilo se čak da je kasnije lakše ukucati ekser i onda njime samo izvaliti sledeći delić kokosa.

Kokosov orah ima 2 ljuske, prva je ona tvrda, a druga mnogo mekša koja se može oljuštiti i nožem. Operacija je trajala oko sat vremena i definitivno preporučujem da se ne počinje kasno uveče (a verujem da ovu preporuku podržava i savet stanara u mojoj zgradi). To je proces koji traje.

Treba li da napominjem da morate biti ekstremno pažljivi, naročito ako, kao ja, niste vični korišćenju ovih alatki..?

Pošto stvarno ništa nisam znala o kokosu, uzela sam prvi koji sam našla u prodavnici. Sada predlažem da obavezno uzmete onaj koji ima tečnosti unutra (čuje se kad ga promućkate), jer je u suprotnom suv i prezreo, pa nije jestiv.

Kasnije sam čitala da se kokosovo mleko može piti samo iz nedozrelog oraha, pre nego što plod u sebe upije sve hranljive materije. A kako na izgled prepoznati koji je nedozreo – to još uvek ne znam. 

Na kraju: vredelo je truda! Jezgro je zaista ukusno, žvakala sam ga i taj ukus podsećao me je na daleke destinacije, osunčane plaže i putovanja! Želim svima vama s malo hrabrosti isto uživanje! Vredi.. J

Repertoar:

PUNJENE TIKVICE

Kupila sam nekoliko ukrasnih tikvica, žutih i zelenih. Prvo sam im isekla poklopac, a potom ih izdubila. U čoperu sam isitnila paradajz, i sitno iseckan crveni luk (pošto su mi oči jezivo osetljive na luk i njega sitnim u čoperu). U to sam naseckala i onu izdubljenu sredinu tikvica i malo crvene paprike. Da bi se masa malo zgusnula, dodala sam mlevene leblebije (koje su prethodno bile potopupljene u vodu da nabubre, pa prosušene i samlevene). Nekoliko kapi limuna i zrna soli i tikvice su bile spremne za punjenje! Vratila sam im kapice i – morate priznati – divno izgledaju!

 *

VESELI RAŽNJIĆI

Ovo je najjednostavniji, a zabavan deo! Ideja je bila da šargarepu seckam na kružiće, tikvice na trouglove, a krastavce na kokice. I čeri paradajz koji dodaje oblik lopte. Kupila sam štapiće koji nisu predugi, kako bi mogli lepo da stanu u tanjir. Kad se sve isecka, potrebno je samo nanizati: čeri paradajz – tikvica – šargarepa – krastavac!

* 

PUNJENE PAPRIKE

Pronašla sam na pijaci male crvene paprike (ne volim ljuto, pa nisam uzimala te koje reze, ali ljubitelji bi mogli da kupe i somborke). U čoperu sam isitnila karfiol i blitvu. Tako sam dobila suvu masu kojom sam napunila paprike (kojima sam prethodno odstranila samo vrh sa peteljkom). Ovoj masi nisam dodavala nikakve začine, ali mislim da bi bilo bolje da sam dodala malo maslinovog ulja da bi smesa bila kompaktnija, jer je ovako bilo gotovo nemoguće seći ih u kolutove, a da se sadržaj ne raspe po tanjiru. Može se takođe dodati i malo vrlo sitno sečene crvene paprike, da se zacrveni u onoj smesi.

*

SARMICE OD ZELJA

E ovo je najnezgodniji deo, i iskreno mislila sam da će biti najmanje uspešan. Smesu sam spremila od integralnog pirinča koji sam natapala 24h. Ali je i dalje bio tvrd, možda je trebalo duže da ga natapam?? Još nisam otkrila kako da ga spremam.. Dodala sam seckanih oraha i malo sitno rendane šargarepe. Listove blitve sam blago premazala maslinovim uljem koje sam malo kanula i u masu za punjenje. Bila je prava muka nekako saviti sarmice, pa sam se pomogla čačkalicama. Priznajem da nikada ranije nisam savijala nikakve sarme, taj mi je deo kulinarstva ostao misterija, ali se unapred radujem ukiseljenom kupusu i kombinacijama sa njim! Probala sam jednu takvu sarmicu, nisu bile loše, al je sadržaj bio nekako suv. Palo mi je na pamet da urendam malo nakisele jabuke i to dodam smesi za punjenje. Za divno čudno, to i nije bila tako loša ideja! Dakle, treba još da savladam umetnost savijanja bez čačkalica!

*

SALATA

Ono što na slici vidite u žutoj činiji je salata. Ništa specijalno, to je ionako najjednostavniji veganski ručak, a ja sam samo dodala po malo od svog povrća koje mi je ostalo: krastavac, tikvica, šargarepa, crveni luk, paprika, paradajz i čeri paradajz, karfiol, zelje i kupus – mislim da je to sve. Uvek divno i dekorativno!

Ispostavilo se da su najlošije ocenjene tikvice. Ne znam zašto, al meni se ipak nije dopala ta kombinacija ukusa. Sve ostalo bilo je sasvim zadovoljavajuće, pa ocenjujem svoju prvu sirovu gozbu uspešnom!

Naravno, spremno čekam primedbe i sugestije

Prijatan ručak!

Onda ništa nije nemoguće! Do 2011. najviše što sam ja mogla u kontinuitetu da istrčim bilo je 6km. I onih 21km su mi delovali ogromno i nesavladivo! Zato sam počela da treniram već od januara. Na traci u teretani, uglavnom (mada zaista mrzim teretane). I verovala da ću uspeti. Vežbala sam sama, po planu koji sam pronašla na trcanje.rs.

Konačno je došao taj dan. Za mene, i mnoge trkače početnike – dan D. Nekoliko nedelja pre trke vreme je bilo kišovito i prohladno, tako da nisam mnogo trčala napolju. Znala sam da to nije dobro, ali sam svakako odlučila da učestvujem ma šta da se desi.

Nisam dobro spavala te noći, svega nekoliko sati, uzbuđenje me je probudilo u zoru. Našla sam se sa drugom trkačem kod hrama i pošli smo prema startu. Beograd nekako svečan, bez mnogo saobraćaja, a svi pešaci slivaju se ka crkvi Svetog Marka. Protrčavaju i lagano se zagrevaju dugonogi Kenijci. Uzbuđenje raste.

Ostavljamo stvari, gutljaj vode i ulazak na stazu. Masa trkača koji tapkaju i istežu se, nasmejani i nestrpljivi. Objavljen je početak, a ja se samo sećam radosnog usklika takmičara koji su aplaudirali jedni drugima, organizaciji, trci, navijačima. Prvih kilometar-dva svi trče kao jedan. Nema mnogo prestizanja ni izdvajanja. I neverovatan je osećaj biti deo te trkačke reke!

Bilo mi je teško, i iskreno, posle 4km pomislila sam da ne mogu da izdržim nikako. A onda sam se setila poruke koja mi je stigla od druga tog jutra: “Uživaj u svakom trenutku trke, stvarno ti zavidim što radiš ono što voliš.” Od tog trenutka pa na dalje sam uživala, izdvojila se iz grupe i trčala svojim tempom. Negde posle 19km sam stala. Nisam mogla dalje. Bilo mi je krivo, ali i dalje sam učestvovala. Prošetala sam malo i onda nastavila da trčim. I rešila da ipak istrčim tih 21km, prvom sledećom prilikom – što je bilo 25. juna u Novom Sadu na noćnoj trci. Divno iskustvo (krenule su mi suze kad na poslednja 2km shvatila da ću ovaj put moći da je istrčim)!

Onda je došlo leto, trenirala sam povremeno. U povratku sa staze pala sam i povredila stopalo. 2 nedelje mirovanja, nisam mogla da hodam lepo. Planirala sam da imam redovne treninge na moru, ali  nije bilo mogućnosti. Doslovno – na Krfu ne postoji trotoar, dakle svi pešaci hodaju direkto magistralom! 

Što znči da oko mesec dana nisam trčala. Vratila sam se sa mora par kilograma teža, jer nisam mogla da odolim kulinarskim specijalitetima u vidu girosa, suvlakija, grčke musake. Posle takvog odmora, nisam se osećala odmorno. Naprotiv, bila sam troma i naduvena. Naravno, i nezadovoljna svojim izgledom. Izašla sam na trčanje sutradan po dolasku. Beogradski asfalt i dalje je goreo u 22h, a ja sam uspela da izdržim u laganom džogingu svega 20min. To je za mene bilo poražavajuće!

Ali je istovremeno bilo okidač. Tada sam definitivno shvatila da nešto moram da menjam radikalno. Znala sam da nezadovoljstvo velikim delom potiče od ishrane, koja, od kada sam počela da radim, nije izbalansirana, zdrava ni redovna. Pretežno se svodila na grickalice i džank hranu.

Prvih nedelju dana nisam trenirala. Trebao mi je odmor i vremena mom telu da se privikne na promenu. Zaista sam se plašila da li će mi sirove namirnice dati dovoljno snage za treninge, mada sam svuda čitala da je taj energetski skok jedna od prvih stvari koje se primete pri ovakvoj promeni ishrane.

Druge nedelje mog sirovog života počela sam da treniram. Polako, postepeno, po 4-5km dnevno. Koliko sam kad mogla. I znate šta? Nisam se osećala iscrpljeno, nisam se osećala teško ni naduveno. Počela sam da se osećam sjajno!

Interesuje me kako će se ovavka ishrana odraziti na moje rezultate na sledećem polumaratonu i da li ću uspeti da istrčim maraton (čemu stremim). Obaveštavaću vas o rezultatima!

* * *

Nije lako priznati poraz. Nije lako shvatiti da ideš korak unazad. Ili dva. Važno je da to bude iskustvo iz kog se uči. Neka vas vaše greške samo ohrabre na promenu i pojačaju upornost da istrajete u onome što verujete da je za vas dobro. Nazdravljam u to ime, limunadom!

Znam ja, čulo se o sirovoj hrani. I hvala Maji Volk koja je toliko promoviše. Ali budimo iskreni – čak i nju većina ljudi posmatra kao čudaka. Nije meni neophodno odobravanje okoline da bih bilo šta radila, al nekako mi nije ni prijatno kad se baš svi urote protiv.. dešavalo se i to.

Odlučila sam da će prvo suočavanje biti sa mojom majkom. Ona je divna i topla mama, puna razumevanja. Ali je činjenica da su godinama unazad jedine naše svađe bile na temu moje ishrane. Uvek joj se čini da ne jedem dovoljno zdravo, redovno ni raznovrsno. Zato sam se ovaj put pripremila: Najavila telefonom da ima nekih izmena u ishrani i odmah pripremila njen primerak divne knjige koju su sigurno svi sirovi vegani ovog sveta pročitali “U 12 koraka do sirove hrane”. Znala je da se duži period unazad osećam nekako inertno i tromo. A kada me je videla (posle nedelju dana sirove ishrane) sijala sam i to joj je bio dovoljan dokaz da radim nešto što mi prija. Prihvatila i podržala, lakše nego što sam očekivala I ostavila malo prostora: “Sve dok ti prija..” Tu smo se složile.

Posle toga, sve je išlo nekako lakše. Oni od kojih sam očekivala nerazumevanje – to sam i dobila, a drugi od kojih sam očekivala uzbuđenu podršku ostali su zatečeni. Treći još uvek pokušavaju da pohvataju šta ja to jedem, a šta ne, a meni je takva pažnja slatka i topla.

I to govorim o svojim prijateljima, dakle ljudima koji su od mene navikli na šokove. A svi ostali.. najrazličitije.  Mada mi to više nije bitno, inicijalni šok je prošao. Sada mi je stvarno drago kada mi se dragi ljudi iz okoline pohvale da i sami počinju da ubacuju što više sirovih obroka. Nadam se da ću još nekoga “zaraziti” ovim zdravim ludilom.

Uglavnom, jedna od prednosti (ja je tako doživljavam) kada jedete sirovu hranu je što svakodnevno morate da se bavite hranom. Dakle, idem redovno u nabavku, čak iako mi je pun frižider, jer uvek ima još nešto što bih mogla da pridodam. Kombinacije su beskrajne! Kreativnost se razvija, jer vam brzo dosadi da samo urežete salatu za ručak.

Učim da se osluškujem i lociram šta mi se tog dana jede, a ne da obavezno jedem ono što već imam. Takođe, sveže namirnice imaju kratak rok trajanja, tako da nikada ne kupujem velike količine. Vodim se logikom: Pošto je sirovo jedino što jedem, to mora biti savršeno zdravo i sveže.

U takvim kupovinama shvatila sam koliko sam malo živih namirnica zaista do sada probala. Voće ok, mada se moja konzumacija voća uglavnom završavala na jabukama i lubenicama leti. A povrće? Pa to je čitav jedan neistražen univerzum za mene! Uvek sam volela salatu, ali to se svodilo na: paradajz, krastavac, papriku. Kupus. A postoji toliko toga! Karfiol – veliko otkriće za mene. Nikad ga nisam volela pohovanog ni zapečenog, a živ ima tako divan hrskav ukus, tako da mi je sada skoro svakodnevno na meniju! Cveklu, na koju sam se uvek mrštila, sada jedem fino izrendanu u nekoj mešanoj salati. Razlikujem i redovno dodajem razne vrste zeleniša koji ranije nisam htela ni da probam! Tikvica – savršenog ukusa, nešto kao krastavac, samo bolje (iako se moja majka čudila što je uopšte probam živu).

I nije mi teško da umorna posle posla šetam po prodavnicama koje imaju veći izbor svežeg povrća, strpljivo birajući najbolje plodove koji su u ponudi. Potom dođem kući i sa beskrajnom ljubavlju nežno ispiram listove zelja koje sam upravo kupila. Ne preterujem. Istinski se radujem hrani koju kupim, hrani koju spremim i verujem da je zbog svega toga ona još hranljivija za mene. O toj radosti spremanja i hranjenja svedoči i to što sam jednog jutra po povratku iz noćnog života (koji je nekada obavezno uključivao svraćanje u pekaru), lagano isekla paradajz i papriku  bockala ih da ne legnem gladna. Nije mi bilo teško. I nisam se osećala uskraćeno za ukuse pekare kojima retki odoljevaju u to doba. A i zašto bih? Imam svoje povrćkice